У мехатроничким системима, механизам за вођење се обично састоји од водилица, које се састоје од покретног елемента и елемента за подршку/водење. Током рада различитих машина, склоп водилице обезбеђује исправну путању покрета покретача; утиче и на карактеристике кретања тог елемента.
Као механизам за вођење, водилица треба да поседује следеће карактеристике:
Тачност вођења: Ово се првенствено односи на прецизност путање кретања водича. Кључни фактори који утичу на тачност вођења укључују геометријску и контактну тачност вођице, њену структурну конфигурацију, крутост и топлотну деформацију вођице и њених потпорних компоненти, и - у случају хидростатичких (или хидродинамичких) вођица - дебљину и крутост уљног филма.
Задржавање тачности: Ово је првенствено одређено отпорношћу водилице на хабање. Отпорност на хабање зависи од фактора као што су материјал вођице, карактеристике трења склопа вођице и контактни притисак и његова дистрибуција.
Крутост: Ово обухвата и инхерентну крутост саме вођице и крутост контакта. То у великој мери зависи од фактора као што су облик и димензије вођице, начин повезивања са носећим компонентама и услови оптерећења.
Стабилност кретања при малим брзинама: Када се покретна водилица подвргне кретању малом брзином или малим померањима, она је склона самопобуђеним вибрацијама изазваним трењем, познатим као „клизање штапа“ (или „пузање“). Стицк-слип може смањити тачност позиционирања или повећати храпавост површине радног предмета који се обрађује.
